Nikada me nije pustila u svoju samoću.

Nije htela ili nije smela...


Nikada me nije pustila u svoj stan, svoju sobu, krevet.
Nikada mi nije dala svoje ruke, svoj osmeh, dodir.

Nikada mi nije dala ni?ta a ?eleo sam je kao ni jednu drugu...

Posebno tih dana kada su se sve ?elje sveta sklopile u potrebi za njom.

Posebno tih noći kada sam se budio i uspavljivao sa njenim likom...

Nisam stigao ni da je poljubim a već sam stigao da je zavolim.

Nisam stigao ni da je zagrlim a već sam stigao da je po?elim samo za sebe i ukradem od svih.

Nikada me nije pustila u svoj ?ivot, u svoj svet. Nije htela ili nije smela...


Rekla je da ne mogu da shvatim njen haos, njene navike i da je bolje da ne započinjemo ni?ta.
Rekao sam joj da zajedno mo?emo sve, i da smo potrebni jedno drugom.


Pretvarala je milimetre koji su nas delili u kilometre, sekunde u godine. Bio sam spreman da ih pređem, preletim, sačekam, govorio sam joj to, ubeđivao je ali uzalud...


...ipak nije htela.

Mimoi?li smo se tada, te noći, ne !@#%eći da se mimoilazimo zauvek...


Pro?le su godine, naravno. Pro?la je i ona nedodirljivost, utisak da smo va?ni, pale su maske. Pro?le su sve one ki?e i ulice koje smo prepe?ačili sami. Pro?la su sva ona mora kojima nismo zaplivali. Pro?le su sve one tajne koje nismo podelili. Pro?li su filmovi, koncerti, pro?la su sva ona jutra...


Pro?la je i jedna mladost, onako, tiho i neprimetno...
...a pro?la je i ona, nedavno, isto tako tiho i neprimetno pored mene, kao da se ne poznajemo.


A pro?la je i potreba za njom...

U međuvremenu sam se raspitivao, bolje da nisam. Pričali su mi i slu?ao sam o njoj, bolje da nisu.


Trčala je za onima koje nije trebalo ni da pogleda, davala se tamo gde se samo gubi, ?ivela je za one za koje ne vredi ?iveti...
...ali ?ta sam mogao?


Reći ću samo, ?ivot, sudbina, ne pada mi na pamet ni?ta pametnije.


Znao sam, jo? tada, da njen svet ne mo?e svako da razume. Sa svih strana zidovi, zidovi a onda ako se ne izgubi? u tom silnom odbijanju nailazi? na du?u. Čistu, staru, beskrajnu kao horizont ?elja jedne mladosti...

Ipak se ona prva izgubila u tom silnom odbijanju...

Ili se jednostavno nije na?la?
Ili je drugi nisu na?li...


Meni, eto, nije uspelo...

Njena priča mi je danas tako poznata, kao toliko puta odgledani film. Poznate su mi njene ruke, grudi, njen glas, kao da sam to već negde video...


Sva ona posebnost pretvorila se u osrednjost, zagonetka u očekivani ?ablon a če?nja za njom u prevaziđeni refren koji odavno vi?e ne pevam.


Nije to vi?e ista pesma, potro?ili su je pogre?ni...
Nije to vi?e ista melodija, od silnog ponavljanja izgubila je su?tinu...
Nije to vi?e ista lepota, sve vi?e liči na svaku drugu...


Ostala je u tom gradu, u toj ulici a ja sam oti?ao negde daleko, negde gde ni jedan put, ni jedna prečica ne vodi ka njoj. Ostala je nasamo sa svojom samoćom a ja sam oti?ao u susret nekim drugim obalama.


Nema tu vi?e ničega, samo uspomena na ne?to ?to je moglo da se desi a nije...

Nema tu vi?e ničega, samo sećanje koje je zanimljivo jo? jedino dok se o njemu priča.