Moja stara cipela,
pola sveta videla,
gde god da stanem, tu mi dom;


tamo pa vamo,
istok pa zapad,

ma gde god stigao, bio sam na svom.

Hvata me panika,

ta stara navika,
srce bi krenulo za njom;


a ja budala,
stara baraba,
ma sve nek propadne, teraću po svom.


Nije, nije,nije me htela,
sve dok pare ne skupim;

ma more, nije, nije, nije, nije, nije me ?elela
dok se ne obogatim,
sasvim!