Čep. Ja sam čovek čep. I nisam superheroj, nego ?rtva.
Kada otvaranje du?e ima zvuk otvaranja fla?e,
zna se: razgovor će tu malo ?ta da spase.

A i ?ta da joj ka?e?? Reči i?ča?ene od ča?e
?to očas na očaj zabazde, slome se i zgade.
A mali je sad prvi razred, slu?a, ćuti, trpi, ?ta će.

Svađe i čarke mame i tate, i uvek ta reč: pare, pare.
I nisu izvor sreće, tako učio si ga, ćale,
ali tamo gde ih nema, nesreća jo? kako naraste.

Ti bi zagulio članke, ali ti nisi član stranke,
a sad ti vezu tra?e čak i da bi radio kao ?anker.
Samo stid, beda, diploma bleda, kraj s krajem,

tome kraja nema. I ajde ti i ?ena.... kako mali da nema?
I drobi ga taj tajac kad zajmi da vrati zajam,
njeno ćutanje mu gora kazna no kad preti gazda stana.

Raspori se, ko?o, da vrisak izađe naglas,
evo opet - kafana, opet u ruci je ča?a.
Ali tada -- crni čovek... tople oči, lepa reč,

ka?e: ?Vidi, nije kraj. Imam plan, imam sve.
Azerbejd?an. Građevina. Malo mučno, ali ke?.
Evo ruke, samo reci, da li hoće?, da li sme??"


I kao kada izvuče? čep, iscure očaj i bes,
po stolu prosu se jed i poni?enje i ?eđ

da učini se ba? sve, samo kad bi znao ?ta,
čoveče dobri, nebo mi te ?alje, ti si spas!
Jer vi?e nemam kud, a ako padnem ja,

?ta bi tek oni tad? To samo bog zna...
Učinio bih ba? sve, samo da imam ?ta,
Dru?e moj, nebo te ?alje za spas.


Baku, mnogo ljudi ?to spaja ih isti jad,
ista glad, iste oči, ista volja da spasu stvar.

Ali ovaj obećani grad bar miri?e im na nadu:
sagradiće ?ivot dok budu gradili tu zgradu.
Dodu?e, njih dvadeset u sobi, bez struje...

ali to je valjda privremeno, sve će to bolje da bude.
I malo je čudno to ?to svaki paso? im je uzet,
no dobro, birokratija, radne vize, ?ta je -- tu je.

Dani teku. Evo već jedan mesec. Samo jedan toalet,
a njih je devedeset. Sendvič u crnoj kesi, onoj kao za smeće,
struje i dalje nema, samo ovo tanko ćebe.

Malo il nimalo sna, a radnih sati petnaest.
Psuju ih i grde, jednog čak i tukli u besvest.
Nema? ni dana da dane?, jer kazne te čim stane?,

a one dobre plate samo kasne, i kasne, i kasne...

I sad znam, sve la? je! Slagao si me, brate!

Do?ao da ih spasem, sad oni meni ?alju pare!
Bez paso?a, bez hrane, bez dostojanstva i nade
da odavde uop?te ?ivu glavu čitavu ikad spasem.

I opet nemam kud, a ako padnem ja,
?ta bi tek oni tad? To samo bog zna...
Ćuti i trpi sad sve, sve poni?enje i jad...

?ta si mi to uradio? Mislio sam da si spas...

Znao je da sad je već pitanje ?ive glave

kad kolegu uze infarkt, jer mu ne dado?e da s radom stane.
Skuplja?e pare da nekako telo kući vrate,
strepeći da ni sami drukčije neće otići odatle.

Jer svako ko se bunio, osim novčane kazne,
be?e i do krvi mlaćen, s pretnjom da je zadnje.
Policija ne haje, ti si roba, robe, neka te.

Ko zna ko je sve ume?an, tek u?as ne prestaje.
Ali onda to, odjednom, puče sve:
tokom noći, neki čovek reče: ?Krećite.

Samo ovde potpi?i da je dobro sve,
da ti je plaćen ke? i da sve be?e fer."
I tako to sa svakim pojedinačno,

Onda mu baci kao psu neku siću na pod.
Potom sve njih u kombi, ko da je tor.
Аerodrom, i to be?e to.


To? Zar je to sve? Gde je kraj, ?ta je posle?
E pa vidi?, tu je problem: sad i priča ima svoj čep.

Ti ljudi, sad su ovde. Oni ćute, jer se boje.
A tamo negde, crni čovek u ovaj ko?mar vodi nove.

Ali onda kad izvuče se čep, cureće očaj i bes,
po stolu prosuće jed i poni?enje i ?eđ

da učini se ba? sve, samo kad bi smeo ?ta,
samo kad bi neko stvarno začuo taj njihov glas.
Čuo bi očaj i bes, jed, poni?enje i ?eđ
da učini se ba? sve, samo kad bi smeo ?ta...
Samo kad bi smeo da... samo kad bi smeo da...

Čep.