Cep. Ja sam covek cep. I nisam superheroj, nego zrtva.
Kada otvaranje duse ima zvuk otvaranja flase,
zna se: razgovor ce tu malo sta da spase.

A i sta da joj kazes? Reci iscasene od case
sto ocas na ocaj zabazde, slome se i zgade.
A mali je sad prvi razred, slusa, cuti, trpi, sta ce.

Svadje i carke mame i tate, i uvek ta rec: pare, pare.
I nisu izvor srece, tako ucio si ga, cale,
ali tamo gde ih nema, nesreca jos kako naraste.

Ti bi zagulio clanke, ali ti nisi clan stranke,
a sad ti vezu traze cak i da bi radio kao sanker.
Samo stid, beda, diploma bleda, kraj s krajem,

tome kraja nema. I ajde ti i zena kako mali da nema?
I drobi ga taj tajac kad zajmi da vrati zajam,
njeno cutanje mu gora kazna no kad preti gazda stana.

Raspori se, kozo, da vrisak izadje naglas,
evo opet - kafana, opet u ruci je casa.
Ali tada -- crni covek... tople oci, lepa rec,

kaze: ?Vidi, nije kraj. Imam plan, imam sve.
Azerbejdzan. Gradjevina. Malo mucno, ali kes.
Evo ruke, samo reci, da li hoces, da li smes?"


I kao kada izvuces cep, iscure ocaj i bes,
po stolu prosu se jed i ponizenje i zeđ

da ucini se bas sve, samo kad bi znao sta,
covece dobri, nebo mi te salje, ti si spas!
Jer vise nemam kud, a ako padnem ja,

sta bi tek oni tad? To samo Bog zna...
Ucinio bih bas sve, samo da imam sta,
Druze moj, nebo te salje za spas.


Baku, mnogo ljudi sto spaja ih isti jad,
ista glad, iste oci, ista volja da spasu stvar.

Ali ovaj obecani grad bar mirise im na nadu:
sagradise zivot dok budu gradili tu zgradu.
Doduse, njih dvadeset u sobi, bez struje...

ali to je valjda privremeno, sve ce to bolje da bude.
I malo je cudno to sto svaki pasos im je uzet,
no dobro, birokratija, radne vize, sta je -- tu je.

Dani teku. Evo vec jedan mesec. Samo jedan toalet,
a njih je devedeset. Sendvic u crnoj kesi, onoj kao za smece,
struje i dalje nema, samo ovo tanko cebe.

Malo il nimalo sna, a radnih sati petnaest.
Psuju ih i grde, jednog cak i tukli u besvest.
Nemas ni dana da danes, jer kazne te cim stanes,

a one dobre plate samo kasne, i kasne, i kasne...

I sad znam, sve laz je! Slagao si me, brate!

Dosao da ih spasem, sad oni meni salju pare!
Bez pasosa, bez hrane, bez dostojanstva i nade
da odavde uopste ?ivu glavu citavu ikad spasem.

I opet nemam kud, a ako padnem ja,
sta bi tek oni tad? To samo Bog zna...
Cuti i trpi sad sve, sve ponizenje i jad...

Sta si mi to uradio? Mislio sam da si spas...

Znao je da sad je vec pitanje zive glave

kad kolegu uze infarkt, jer mu ne dadose da s radom stane.
Skupljase pare da nekako telo kuci vrate,
strepeci da ni sami drukcije nece otici odatle.

Jer svako ko se bunio, osim novcane kazne,
bese i do krvi mlacen, s pretnjom da je zadnje.
Policija ne haje, ti si roba, robe, neka te.

Ko zna ko je sve umesan, tek uzas ne prestaje.
Ali onda to, odjednom, puce sve:
tokom noci, neki covek rece: ?Krecite.

Samo ovde potpisi da je dobro sve,
da ti je plaćen kes i da sve bese fer."
I tako to sa svakim pojedinacno,

Onda mu baci kao psu neku sicu na pod.
Potom sve njih u kombi, ko da je tor.
Аerodrom, i to bese to.


To? Zar je to sve? Gde je kraj, sta je posle?
E pa vidis, tu je problem: sad i prica ima svoj cep.

Ti ljudi, sad su ovde. Oni cute, jer se boje.
A tamo negde, crni covek u ovaj kosmar vodi nove.

Ali onda kad izvuce se cep, curece ocaj i bes,
po stolu prosuce jed i ponizenje i zedj

da ucini se bas sve, samo kad bi smeo sta,
samo kad bi neko stvarno zacuo taj njihov glas.
Cuo bi ocaj i bes, jed, ponizenje i zedj
da ucini se bas sve, samo kad bi smeo sta...
Samo kad bi smeo da... samo kad bi smeo da...

Cep.