Na prestolu, u porfiri, sjedi tiran mračna lika,
Oko njega ropske sluge, sami krvnik do krvnika.


Njegova je du?a grotlo, crni ponor i strahota,
Gdje se klupko hladnih zmija u otrovu svome mota.


Svakog dana nove ?rtve gavrani gladni kljuju,
Svakog dana narod pi?ti i duge se kletve čuju.


Sve, ?to nije ropski znalo da pred gre?ni presto gmi?e,
Sve, ?to bje?e časno, sveto i pred njime glavu di?e,


U podzemlju dubokomu, na gomili od kosturâ,
Sve ledenu samrt nađe od d?elata i torturâ.


Strepi zemlja, narod dr?će, i tiranski jaram vlači,
Tra?i Boga, sunca hoće, al' se pusto nebo mrači.


Tako traja dugo, dugo, dok prekipi muka mnoga,
I brat bratu ruku ste?e i zakle se krvlju Boga:


Na le?inu svog Pilata, svog krvnika, nogom stati,
I njegovu mrsku glavu gavranima gladnim dati.


[Verse 2]

Za čas bilo i pred njime stajala su po dva roba,

Do dva brata mučenika - dva kostura iz dna groba.

Premjeri ih zvijer ?edna pa satanskom mr?njom gori,

I, dr?eći ?ezlo sjajno, ovako im krvnik zbori:

"Mislite li da vas vratim va?em domu i slobodi,

Čujte volju va?eg kralja, koga vi?nja pravda vodi:

sakujte mi te?ke lance, kakvih jo?te bilo nije,

Svaki kolut neka dere, čupa, neka rije!

U te lance, za?arene, povezaću psine ljute,

?to mi rusu glavu tra?e i moj vjerni narod mute.

Nek' se viju crvi gladni, neka sikću kao zmije,

Nek' ih gvo?đe usijano u podzemlju gladnom zgrije;

Neka znade trule? pusta, kakve muke s neba s'laze,

Kad nevjerni na svog kralja ruku di?u i tron gaze!"

Sreto?e se dva junaka, na rukama sind?ir zveknu,

Al' k'o talas kada gruhne, glas dubi kroz dvor jeknu:

"Tiranine, ne bilo te, svojih du?a mi ne damo!

Lance kovat' braći svojoj, krvoloče, mi ne znamo!

Evo glave! Evo krvi! radi od nas ?ta ti drago,

Ali lance ne kujemo za sve to tvoje gnusno blago!"

"?ta?!" - kralj riknu... Gavran graknu, na nebu se oblak hvata,

Pred d?elatom krvavijem dva krvava le?e brata.

I dan gasne, sunce tone i dr?ćući, tu?na lika,

Oreolom sjajnom kru?i mrtve glave mučenika...